Uticaj negativnih vaspitnih stavova roditelja na razvoj dece.

Stavovi majke i oca imaju veoma važno mesto u dečijoj psihologiji. Negativni porodični stavovi u velikoj meri oblikuju strukturu, stav, naviku i verovanje deteta i utiču na dečiju psihologiju.
Studije o socijalnoj koheziji pokazale su da su prvi uticaji porodice na dete izuzetno važni. Porodični stavovi i interakcija roditelja i ostalih članova porodice određuju mesto deteta u porodici.
 
Ponašanje usmereno prema detetu i odnos prema njemu od velikog su značaja u ostvarenju prvih iskustava. Dok deca predškolskog uzrasta uče da budu društvene individue, njima je takođe potreban model sa kojim će se poistovetiti. Taj model će najverovatnije biti neki blizak član porodice. To su često roditelji ali modeli mogu biti i druge odrasle osobe u porodici poput brata, sestre, tetke, ujaka, dede, bake itd...Ako ovi članovi imaju lošu strukturu ličnosti, verovatnoća negativnog ponašanja se odražava na dete.

U roditeljstvu i određivanju porodičnog stava prema detetu, vrlo je važno znati koje su razvojne karakteristike deteta jer dete nije mali model odraslih.
 
Mnogo je karakteristika koje razlikuju dete od odrasle osobe. Najjasnija detetova snaga i superiornost je motivacija za učenje. Dete se rađa sa sposobnošću koju Maria Montessori naziva "upijajući um". "Apsorpcija" kulture, tradicije, ideala, emocija, ponašanja i uverenja dešava se tokom perioda "upijajućeg uma" u periodu između rođenja deteta i šeste godine.
 
U proceni stavova roditelja prema deci neophodno je preispitati dinamiku odnosa u porodici. U jednoj porodici svi, pozitivni ili negativni ishodi povezani su jedni s drugima. Uspeh ili neuspeh jednog od članova porodice utiče na sve. Sukobi u porodici (između braće i sestre, roditelja, sukoba između majke i deteta ili oca i deteta) takođe utiču na svakog pojedinca u porodici.
 
Međutim, kada bi sukobe stavili po važnosti, sukob roditelja pogađa sve članove porodice mnogo više od ostalih. Za zdravu porodicu je zdrav odnos majke-oca osnova.
 

 
Postoje dve stvari koje dete dobija od roditelja: ljubav i obrazovanje. 
Ljubav; uključuje sve pozitivne emocije kao što su prihvatanje, zaštita, saosećanje i naklonost. 
Obrazovanje, s druge strane, obuhvata sve naučeno, dato znanje, veštine, zabrane, pravila, uverenja, presude i sve društvene vrednosti neophodne za ljudsku socijalizaciju.
 
U negativnim porodičnim stavovima, ljubav porodice je ili nedovoljna ili preterana, a obrazovanje je slabo ili čvrsto.
Kada je ljubav porodice preterana, dete se guši a rodjitelji imaju preteran zaštitnički stav. Kao rezultat toga, dete razvija zavisnost i nepoverenje. Dete se oslanja na roditelje u svakom slučaju sa kojem se susreće, veruje im ali je nesigurno.
 
Kao rezultat nedostatka ljubavi, dete razvija nesigurnost i negativne osećaje prema sebi i okolini. Naravno, ovo se odnosi na krajni stepen pevelike ljubavi ili potpunog nedostatke iste. Krajnji stepen nedostatka ljubavi je napustiti dete ili ga ne prihvatiti.
Nedostatak ljubavi prema detetu ima teške posledice po dete.
Strogo vaspitanje podrazumeva to da se dete odgaja pod različitim spektrom zabrana i rigoroznim pravilima. Roditelji koji praktikuju strogo vaspitanje i disciplinu imaju za cilj da odgajaju dete prema obrascu koji su oni sami zamislili. Držanjem deteta pod strogom kontrolom ne zanemaruju se ni najmanje greške, već se ističu i od dece se zahteva da ih isprave. Takve porodice koriste fizičko kažnjavanje u prvom planu i ne daju deci mogućnost da se sami snalaze.
 
Deca koja odrastaju sa strogim vaspitanjem, što je metoda discipline koja eliminiše samopouzdanje pojedinca i zanemaruje njegovu ličnost, mogu biti ogorčena, stidljiva, lako uvredljiva, mrzovoljna i preterano osetljiva, iako su ljubazni, tihi i iskreni u većini slučajeva. 
 
U “labavom” vaspitanju je dominantno razmišljanje “ pustite dete da radi šta želi, radite sve što dete kaže..." Ovaj način vaspitanja je neosnovan i površan. U ovom stavu, negativno ponašanje deteta se susreće sa preteranom tolerancijom. Na osnovu istraživanja deca koja su odgajana sa preterano labavim stavovima su u većini slučajeva sebična, nestrpljiva i neosetljiva.

Dok prekomerna kontrola pasivizira dete, preterana tolerancija uzrokuje da se dete razmazi što ga sprečava da sazri. Neke porodice žele da uvedu disciplinu u život deteta ali im nije jasno gde i kada će je primeniti. Zato stav roditelja varira između ekstremne tolerancije i stroge kazne. Dete koje je odrastalo u takvom okruženju (nedoslednosti) ne može znati kako da se ponaša u odredjenim situacijama. Nedoslednost se može ogledati u tome tako što će te jednog dana dopustiti da dete rani nešto a već u drugom danu ćete mu to zabranitit ili jednostavno  u činjenici da oba roditelji imaju vrlo različite stavove u vaspitanju i kažnjavanju.  Kao rezultat takvog stava, kod dece se razvijaju unutrašnji sukobi i nemiri, a zatim se primećuje neuravnotežena i nedosledna struktura.